fbpx

Nešto malo o grupnom radu, nastanku dobrih timova i propasti nekih država

U jednom kraljevstvu blizu mračne Šume iskustva nekada su živeli kralj i kraljica. Imali su tri sina i jednu ćerku.

Sva tri sina su bila snažna, spretna i obrazovana. „Ah, moji sinovi su tako talentovani!“, uzdisala bi kraljica dok je sa drugim kraljicama pila čaj iz šolje od kineskog porculana. Kralj bi tada samo prevrnuo očima, još više nos uronio u svoju bradu i nastavio da gleda prenos uživo Svetskog kupa lova na lisice jer baš tih dana je uganuo nogu u lovu i nije mogao da se pridruži drugim kraljevima u ovom plemenitom sportu. Ćerka bi čitala knjigu i bila daleko.

Kada su stasali za samostalan život, a to nije bilo sa njihovih 35 godina, već sa 19, kralj je rešio da ih pošalje u mračnu Šumu iskustva kako bi postali zreli ljudi. Posle dva ili tri kraljičina šmrca, sinovi su se našli u Šumi te su krenuli svaki svojim putem tražeći sreću.

Odmah prve noći se potvrdilo ono što je kraljica majka govorila: Sinovi su bili spretni i već prve večeri svaki je na drugom kraju šume sedeo kraj bogate vatre i pekao svoju lovinu, tj. debelog zeca.

Bogata vatra i miris debelog pečenog zeca oduvek su privlačili društvo drugih ljudi sa izvesnim namerama, a kako je čovek društvena životinja i ne voli samoću, sinovi su se obradovali dobrom društvu, naročito zato što su bili pomalo usamljeni u mračnoj Šumi iskustva.

Najstariji sin pozva tri neznana, nešto starija, ali dobrodošla gosta, da mu se pridruže za trpezom. Zeca raščerečiše na četiri dela i započe prijatno mljackanje. Kad neznani  gosti utoliše prvu glad, počeše da pričaju o sebi: kako su spretni lovci, snažni i ambiciozni, mada nisu bili baš zadovoljni kada ih je otac, večito zakeralo, poslao u ovu šumu da postanu ljudi. To što nisu ništa ulovili objašnjavali su nedostatkom sreće, lošim odnosima sa višom silom, baksuzlukom koji im je navukla četvrta strina koju roditelji nisu pozvali na babine pa im je prslučiće isplela urokljivom vunom. Sve su to nekako shvatili kad im je njihov otac pokazao prstom prema vratima uprkos, naravno, suzama majke.

Najstariji princ ih je slušao i saučestvovao u njihovom izražavanju nezadovoljstva. Ubrzo, umoran od celodnevnog tumaranja šumom i samoljubivom pričom trojice gostiju, krenu na počinak. Ipak nije spavao dubokim snom, kako bi se to očekivalo u dubokoj šumi, jer nije bio zadovoljan. Naime, nije čuo nijedno hvala od tri gosta, a nekako nije bio baš ni sit. Celi zec je celi, a četvrtina je ipak samo četvrtina, pa makar to bila četvrtina debelog zeca.

Srednji sin je, reklo bi se, bio bolje sreće. Tri gosta, svakako starija momka, koji su i njega pronašli po mirisu masnog zeca i toplini bogate vatre, nisu krili zadovoljstvo i sreću što im je domaćin ukazao gostoprimstvo. Čim su utolili prvu glad, obasuli su srednjeg sina hvalosnim rečima, a on je rastao, rastao i rastao u svojim očima kao nikada do tada. Nagli rast u vlastitim očima ima bar jednu nezgodnu posledicu. Naime, pošto je široko otvorenim ustima slušao uzvišene reči koje mu do tada nisu bile poznate, zaboravio je da jede. Nije da mu je to toliko smetalo, jer zaspao je sit šarenih reči i nahranjen slikom proplanka na kom je ponosno stajao obasjan difuznom svetlošću izlazećeg sunca.

Najmlađi sin je bio drugačije sreće, ili sreća nema veze sa onim što se dogodilo. Tri gosta, već pretpostavljate starija, omamljena mirisom slasnog zeca i toplinom bogate vatre, on nije odmah pozvao da mu se pridruže za trpezom. Pogledao ih je prvo oštro, pa potom ljubazno.

„Zaista, srećan sam što neću večerati sam već u društvu, nema sumnje, zanimljivih gostiju. Hvala vam što ste došli jer imam zadatke za vas.“, reče najmlađi sin pa im dade dužnosti. Jedan je otišao po svežu vodu iz dalekog izvora, a drugi se dao u potragu za mirišljavim začinskim biljem  i povrćem kojim će začiniti debelog zeca i dodati ishrani neophodna vlakna i vitamine. Treći, koji je nosio gitaru na leđima, dobio je zadatak da podesi žice svoje gitare kako bi im dobrom muzikom podstakao bolje varenje i raspoloženje pred san. I zaista, svi zaspaše srećni zbog ukusne večere i prijatnog druženja.

Dani su prolazili, a tri društva su nastavila da žive kako su započela prve večeri. Prvi sin je posle izvesnog vremena umro od raka debelog creva ne toliko zbog spavanja na gladan stomak, već zbog nervoze i konstantnog nezadovoljstva sobom u društvu tako uvaženih, starijih prijatelja koji nikako nisu imali sreće u životu, ali su zato imali dobar apetit i jeli njegove ulovljene debele zečeve, koji i nisu bili baš tako debeli kad se sve podeli. O sabiranju se ovde ne može govoriti, zar ne?

Srednji sin je umro od gladi, ali sa osmehom na licu jer i u časovima smrti posmatrao je vlastiti ponosni lik na proplanku, blistav od difuzne svetlosti jutarnjeg sunca.

Najmlađi sin je stvorio uspešan tim o kome se čulo u čitavom svetu te su on i njegovo društvo živeli srećno do kraja života. A život im je bio dug, jer ga sreća produžava.

Ćerka, ni najmlađa ni najstarija, jer je jedina, napisala je bestseler „Kako postati srećan posle boravka u dubokoj Šumi iskustva“. Njena priča je bazirana na istinitim doživljajima najmlađeg sina i njegovog tima.

Kralj otac je tonuo u san posle TV prenosa takmičenja u lovu na lisice u kom je pobedio njegov tim. Uspešnost od 50% je veoma dobar procenat, promrmlja kralj zadovoljan zbog uspeha ćerke i najmlađeg sina. Zaspao je snom mudrog čoveka, a njegovo hrkanje hujalo je dubokom Mračnom šumom iskustva.

4. maja 2020, dana kada je umro kralj čiji su procenti bili malo drugačiji