fbpx

Čemu me jesen uči

Moj posao je razvoj novih proizvoda i užasavam se kada pomislim da je to slično odgajanju dece. Jednog dana moje dete će odrasti i otići u svet. Imaće svoju vrednost i njegova porodica, prijatelji, poslovni partneri i saradnici će ga ceniti na osnovu te vrednosti. Oni će u njemu videti samo ono što je njima važno.

Raspusti i odmori su prošli. Leto je prošlo. Jutro je svanulo i, dok trljam oči koje bride i peckaju me, pitam se: Kad ću doći s posla da se malo odmorim?

Otvorih prozor i ugledah plameno lišće na debelom hrastu u dvorištu. Kiša je drsko prskala u lica pogurenih prolaznika na ulici, ali plamen lišća nije uspevala da ugasi. Vetar mi donese slatkasti miris plavkastog dima iz odžaka obližnjih kuća. Ljubičasta pruga mi prođe kroz grudi. Jesen je.

Počeh da se preslišavam šta sve treba da uradim danas. Spisak je podugačak tako da moram neke stvari da pribeležim. Već osećam dodir briga po slepoočnici. Znam da je to prirodno i da su brige korisne jer me podstiču da se fokusiram na rešavanje problema, ali ne izdržah i uzdahnuh: Kad će proći?

Ipak, zbog nečega sam zbunjena. Osetih se kao dete koje je ukralo iz kuhinje čokoladu za kuvanje i sad se krije u sobi očekujući majčin ljutiti glas. Shvatih da varam. Ali koga?

Razvoj novih proizvoda

Moj posao je razvoj novih proizvoda i užasavam se kada pomislim da je to slično odgajanju dece. Jednog dana moje dete će odrasti i otići u svet. Imaće svoju vrednost i njegova porodica, prijatelji, poslovni partneri i saradnici će ga ceniti na osnovu te vrednosti. Oni će u njemu videti samo ono što je njima važno. Neće ih interesovati jedinstvena dragocenost koju sam mu usadila i koju ja vidim. Moje dete će drugim ljudima vredeti onoliko koliko im bude problema u životu rešavalo, ni manje ni više. Kako će se osećati kada to shvati?

Posmatram jesenju kišu i volim je jer čini da usporim, zastanem – da malo razmislim.

Kad radim na razvoju novih proizvoda, to izgleda ovako: dolazim do ideje, razmišljam o tome u kakvim se sve situacijama može iskoristiti, zatim ideju pretvaram u proizvod. Potom pravim plan kako da taj proizvod ljudima bude koristan, testiram ga i onda ga „puštam u svet“. Kad jednom ode u svet i nađe svoje mesto na policama radnji, u ostavama domova, moj uticaj više ne postoji. Mogu samo da se pitam kako s njim postupaju.

Gledam svoje dete i uočavam njegov potencijal. Uočavam koje osobine bi mogle da mu prave probleme u životu, a koje bi ga činile uspešnim. Nekad ne mogu sigurno da tvrdim da je problematično ponašanje zaista problematično. Nastavnici vole tihu decu koja im ne remete mir na času. Ipak, u svetu odraslih, te tihe ljude ne smatraju kreativnim, preduzimljivim – oni ostaju na kraju reda kad se deli unapređenje. Boluju u sebi, tiho i razorno. Svet traži prodornost, a prodornost je uvek drska. Želim li da mi dete bude drsko? Može li biti nekako pametno drsko?

Pre neki dan sam ga posmatrala s balkona kako se igra sa drugarom. Iz razmišljanja trgnu me plač. Dečak iz susedstva se u igri udario po prstu, a moj sin se zagledao u njega, ispravio, i zaplakao. Ne, nije se on udario, bilo mu je žao drugara.

Hoće li osećati tuđi bol i kada poraste, da li će ga ljudi voleti zbog toga i hoće li ga to učiniti uspešnim, u svetu odraslih?

Odahnem jer još uvek je proleće u razvoju mog deteta. Imam još vremena. Ono buja, niže svoje resice na grani vremenske šljive. Iz njih treba tek da niknu plodovi. Mogu još uvek da utičem. Zalivam ga, đubrim, orezujem, prekrivam mrežom protiv grada, otkrivam suncu kad je vreme lepo. Moja biljka raste, koren joj se širi, stablo krupnja, kora postaje čvršća. Dolazi leto, drvo je već adolescent. Već ga vidim kao gotovu, odraslu osobu.

A kada dođe jesen, kao sada, ja ću osetiti ponos. Moj sin će biti odrasla osoba. I ja ću se diviti. I voleti. I sanjati. Moje dete će otići u svet i ja ću tada samo moći da ga zamišljam i razmišljam o tome kakav mu je život. O problemima mi neće pričati da me ne uzrujava i ja ću ih zato izmišljati. Dok mi bude pričao kako je srećan, ja ću se radovati, a posle ću sumnjati da li je zaista tako ili me vara. Da ne brinem.

Čemu me jesen uči?

Dok zaključavam vrata stana i krećem na posao, obećavam sebi da ću što ređe izgovarati rečenicu: „Kad će proći…“, i volim jesen jer to je vreme kada sve što smo radili, u šta smo ulagali, doživljava vrhunac. Ono što gledamo pred sobom je veliko, snažno, mirišljavo i puno boja. Počinje da živi samostalnim životom. Moje dete odlazi u svet, moji proizvodi odlaze u svet. Sad pripadaju drugima.

Iako osećam tugu, ne mislim da je to loše. Naprotiv, priroda je ovakav sled stvari ustanovila sa najpreciznijim i najboljim ciljem. Ona nas tome oduvek uči. Mi joj ponekad podmećemo nogu, ali ja znam.

Cilj prirode je razvoj.

Leave a Comment